Odmiče popodne u kasnu jesen, ledom miriše. S juga se valjaju oblaci boje uglja, nose kišu, možda i snijeg. Sunca bi moglo biti još ostan, ostan i po, tako ga računaju. Sata kod njih još nema. Jahač na vrancu, Vezirom ga zove, ni star ni mlad, nagnut skoro na konjsku grivu i zamišljen, tako povijen se brani od jakog juga, otpustio uzde, samo ponekad nogama podbode konja, na putu kući.
Konj se lagano penje uz Vučkovine tvrdim carskim drumom, ponekad tiho zahrže šireći nozdrve. Jahač osjeća da je konj nemiran, malo se ispravlja u sedlu dohvatajući uzde i traži razlog konjskog nemira. Zagleda okolo; rijetki grmovi trnja i poneka niska kleka. Nije im vrijeme, misli. Rano je. Nikada se vukovi nisu tako rano premještali prema Dalmaciji, a i konj bi frktao snažnije, plašljivije: znači, nisu vukovi, a nešto jest, konj se nikada ne ponaša ovako džaba.
Pri samom vrhu konj pojača njisku otimajući se u stranu. Jahač se potpuno uspravlja u sedlu, povlači kapu dublje na oči i pažljivo gleda. Na pedesetak koraka desno vidi konja kako mirno pase. Konja zna i vlasnika mu. Primičući se bliže vidi na konjskim leđima prisukan mutap, pokratak jular se vuče po travi, a kolan visi na oba kraja nesvezan. Zna što se dogodilo čovjeku što sjedi na ovećem busenu, zamotan kratkim suknenim kaputom punim suhe trave i čičaka, a opet pita.
Sve lopov do lopova, moj Simeune! I onaj kojega kao takvog znaš i onaj u koga vjeruješ. Muka jedna. De, otčepi već jednom pa nagni. Prohladno
“Šta bi, Jakove?”
“Šta će biti”, čuje nabusit odgovor. “Kao da ne vidiš? Ne jašimo svi sedlanike! Ne može vas koji imate! Samo sirotinja s konja omiriše prašinu!”
“De, de, Jakove, što se ljutiš? Pao, pa pao. Nije ti ništa. Hajde. Imam plosku u šarpelju, da potegnemo, bit će lakše. Prijatelji smo.”
Zagledan negdje od Gvozdene ćuprije pa niz Garića polje i rijeku što se od posljednjih kiša razlila, sliči jezeru, sve tamo do Crnih stijena i tjesnaca kroz koji se nadošla voda s mukom probija i, ko ulje, glatke površine, na kojoj se slikaju oblaci u pokretu, ploveći ka sjeveru, niski i tmurni, prijeteći, na dohvat ruke čovjeku ili čovjeka njima, Jakov tiho kašljuca i ne okrećući se odvrati.
“Hajde, sjaši, kad te nesreća nanijela, iako mi nije do pića. Dosta je, bar za danas. Nije na odmet. Gutljaj-dva razvedri, lakše se trpi”, reče jahač sporo sjahujući.
“Ništa se lakše ne trpi, moj Simeune! Ništa! Nepravda obaška! Sve lopov do lopova, moj Simeune! I onaj kojega kao takvog znaš i onaj u koga vjeruješ. Muka jedna. De, otčepi već jednom pa nagni. Prohladno. A, i ti s pazara, vidim.”
“Nije mi do pazara, Jakove. Već odavno. Znaš i sam. Ne treba mi. Kome da obnavljam. Nikome. Ostadoh sa ženom ko i sam. Obilazim pazare da zaboravim i da mislim da sam ko i drugi ljudi, a znam da nisam. A, tebe, izgleda, neko očepio, baš danas, pa ti, kako vidim, trava nije na mjestu.”
“Čevra, kurvin sin! Znaš da kod njega svraćam. Kupujem, veresijam i tako… Danas hoće livadu. Onu što leži dolje poplavljena vodom, druge i nemam, samo neke mekote, prljuge. Kaže: zapio! Pokazuje teku. Prijeti sudom. On je pismen, nisam ja. A i da nije, teka je njegova, trgovačka. Oni su i banke i mjenjačnice i pošte i trgovine, a račun u teci samo Bog zna.”
“I trgovac, Jakove. I trgovac. Sve pare iz belgijskih i francuskih rudnika i koksara idu preko njih. Sirotinja udara, a kajmak oni beru.”
“Sve ja znam, Simeune. Ali, kako, po Bogu brate, da zapijem livadu? Onakvu livadu. Četri kosca, od zore do mraka, trava do koljena, gusta, svilena, ko viline kose. Šta, opet, da pričam tebi kad sve znaš. Od tebe sam je i kupio i u šest obroka je s mukom plaćao, još nisam došo do sebe. Kako da onakva livada ode ‘na teku’? I sam znaš zašto sam uzimao. Malo petroleja i soli, neki lanac ili komad konopa, za blagdan bocu rakije, a za posta pō litre ulja. I popio sam neku. Nije da nisam. I prijatelje častio. Sve je to on pisō. Ali, livada, onakva livada da ode za to sirotinjske nafake ? Ne može to biti. Lopovska su to posla. Ama, znam ja što je posrijedi. Onaj došlo, što se kući tebi u komšiluku, slao pare preko njega pa im računi smrde, ne slažu se. Onaj prijeke naravi, kažu da je u nekoj gadnoj organizaciji u Belgiji, hoće i čakijom, a Čevri se ne daju pare, pa bi sad njemu dao livadu. Obećo, kažu. Baš moju. Hajde, bolan, da ti je vratim, za manje para, samo da je njemu ne dam, u inat. Nema sud meni šta drugo uzeti, a i onaj došlo neće prljugu, gladnicu, hoće livadu. Kasnije, ako hoćeš, možemo i slagati.”
Prokleta je ovo zemlja, moj Jakove. Prokleta od kada je Bog stvori. I ratovalo se, i ginulo se, jašta da se ginulo, na sve strane i za svakoga. Za kaure i protiv kaura, i za križ i za polumjesec, a najviše protiv sebe samih
“Ne bí, Jakove, Matkove sreće, a i ne bí lagao, uz Boga je. Znaš kad Matko kaparisa livadu na Baljkovcu s mladim Bušatlijom, pa ga fratri obenđijaše; te, crkva ti je uz kuću, naši smo, livada treba i nama, nismo ni mi bez para, te, ne daj Turčinu i Matko slaga. Poslije toga mu kola krenuše niz brdo. Sve mu ode na miraz i raskući ga.”
“I neka slaga, nema tu grijeha. Što će Turčinu zemlja”, žesti se Jakov.
“Ne treba begu zemlja, ima je. Samo je htio, kažu, da je povrati. Onaj mu rođak, Džafer-beg, raspikuća, dade je Matkovom ocu za rakiju. Turci mu to nikada nisu zaboravili. A, ni lagati ne valja, uz Boga je.”
“Lagati, ne lagati, uz Boga, bez Boga! Šta je tebi? Nisi fratar, šta predikaš? Što to, opet, Bog ima s Turcima, što li Turci s Bogom? Ama, meni se čini da ste vi isti. I vi i Turci. S njima ste i ratovali protiv kaura i dobivali zemlju. Ja, odakle vam?!”
“Ništa mi, Jakove, nismo džaba dobili. A i pomagali smo svima, nisi valjda zaboravio?”
“Nisam. Kako ću zaboraviti kad smo vam kopali po cio dan za kilo pure, kako onda, tako i danas. Onda Turcima, sada vama, meni isto. A, dobro… I pomagali ste, ne treba dušu gubiti. Priticali ste u pomoć i u bolesti i u žalosti, u pobiru ste i fratrima ostavljali, a niste morali. Mi naviljak, vi plast. Što je, je. Imali ste i od čega, da niste i ne bi.”
“Bilo pa prošlo, moj Jakove”, snuždeno nastavlja priču Simeun. “Njima više ne trebaju naši naviljci ni plasti, ne znam jesu li im ikada i trebali. Ali, eto, radilo se, sticalo i davalo, takav je valjda život. Prokleta je ovo zemlja, moj Jakove. Prokleta od kada je Bog stvori. I ratovalo se, i ginulo se, jašta da se ginulo, na sve strane i za svakoga. Za kaure i protiv kaura, i za križ i za polumjesec, a najviše protiv sebe samih. Tuđin nam je donosio ponekad i neku korist, mi sebi nikada i nikakvu. A ti kažeš da smo ratovali i sticali s Turcima, a protiv kaura? Tebe Čevra očēpio, a bijes na meni kališ. On te nagazio, pa, svi ti krivi, a ti, ko ne znaš. Ne znaš, a sve ti uz kuću. I tvoji i naši, a i Turci. Eno ti ispod kuće ratnika sa Soluna, to k’o biva moga amidžića, iz najbogatije kuće u kotaru. Ratnika za kralja, k’o biva moga. Vratio se živ, a, bože mi oprosti, udaren, s pameti sašo”.
“K’o da je na Svetoj gori, osamio se, lovi ribu i grize Samardžića imanje, rastače k’o crvotočina, sve iz rata za svoga kralja i krst časni”, nastavlja Simeun. “A moj jedinac, žalosti moja, ostavi kosti negdje uz Drinu, za cara, k’o biva vašega, dakle tuđeg, i cara i krsta, pa šta? Ništa. Ovoga u Solunu niko ni gonio nije, a moj je ko trebao braniti carevinu. U njoj je živio. I, ode car preko naših kostiju kako je i došao. Ko je to ovdje, moj Jakove, znao s kim je i za koga je. Moja Kulišuša, od tvoga je krsta, to znaš, podbrađena, a meni srce puca. Nit nju mogu gledati, nit mi se urmetuje oko blaga. Neka me sila goni od kuće, a gdje god dođem nemam mira. Ne prodaje mi se očevina, a, opet, šta će mi? Komu da je ostavljam? Peri Čevri ili Živku Pavloviću? Ili, Mahmutu Gasalu? Meni isto. Mi s Turcima ratovali za korist, kažeš, a vi k’o biva za križ, to vas ko vodi. Samo ne znam čiji je kada ga tako teško nosite?”
Po glavi mu se slažu brazde i prljavožuta, gladna zemlja, i raskvašeni opanci, i prisukani i mokri obojci, i žena i djeca, i parip što se sam muči s plugom, i slan znoj što grize oči, i suze i glad, i… Neka sve crni vrag odnese
“Ti zapio livadu kod Čevre, tako kaže, a, eto, tvoj je. S kim je to on stekao? Što ti ne popusti? U crkvi mu je klupa, čujem, prva do oltara. I pred Bogom on sjedi, a ti, Jakove, klečiš. Što se on pred oltarom ne saginje, a imao bi razloga? Neće. Može mu se. Zaprljat će se. Tebi, Jakove, ne smeta. Čist si za Uskrs i Božić, k’o što sam i sam. I kad još? Nikad. Sve se plaća, moj Jakove, sve. I livada, i pravda, i rakija, i ljubav, i vjera, i krst. Svaki. A ti, Jakove, nemoj da se osumiš na svakoga. Ne valja. Svačija je rana dovoljno duboka, do srca, a ima ih i bilo ih je. Muke i rana manjkalo nam nije. I čija je to briga? Ničija. Djeca te čekaju i žena. Brinu se. Povedi konja, nije ti daleko. Sunoćava se. A i ove mučenice nestade. Popismo. A pazar k’o pazar. Iza pazara svakakvog svijeta hoda. I Cigana, i pijanih, i lopova, i onih gorih od njih. A i kiša bi mogla, ćutim. Nebo da se otvori. Nije zgorega u ovakvo vrijeme biti pod krovom. A livada i Čevra? Šta ćeš. Ako je zaintačio, uzet će je. Njegov je i advokat i sud. Sve se plaća moj Jakove”, mršti se Simeun i gleda nekud u daljinu.
“Ma, lako je tebi, Simeune. Bez livade ja ni kljuse izimiti ne mogu. S čim ću ubrazditi? Ko će me, bez konja, u suvezluk. Da čekam Markovdan, kada se sirotinji i udovicama ore? Muka je to, Simeune, muka. Dao Bog da se ova voda nikada ne povuče. Neka gnjije i livada i Čevrina duša s njom, i onaj dōšle što je pare po belgijskim koksarama zarađivao, i plast, i naviljci, i begovi, i Turci, ni mojima ne bilo lijepo ni na ovom ni na onom svijetu. Neka se sve propunta i neka sve crni vrag odnese, i mene s njima.”
Smrklo se. Još tamniji oblaci plove prema sjeveru. Na prozoru Dundine kuće vidi se svijeća, a negdje prema Jelovači zavija vuk. Konjanik se nesigurno penje na Vranca, a Jakov zagledan kroz tamu, od Gvozdene ćuprije pa niz Garića polje i široku vodu, široku, a plitku, i livadu ispod te vode, a po glavi mu se slažu brazde i prljavožuta, gladna zemlja, i raskvašeni opanci, i prisukani i mokri obojci, i žena i djeca, i parip što se sam muči s plugom, i slan znoj što grize oči, i suze i glad, i… Neka sve crni vrag odnese.
NEDAVNO OBJAVLJENO
